Problemi sa jelom kod duševnog bolesnika

Poštovana gospodo, prinuđen sam da na ovaj način tražim lekarski savet. Prvo, moja medicinska istorija. Podvrgnut hirurškoj intervenciji bez anestezije pre navršene treće godine. Preležao uobičajene bolesti, moguća alergija na penicilin. Početkom '90-ih pojavila se nesanica. U tom periodu sam dva puta, tokom gledanja televizije, dobio nekakve napade, od kojih je jedan izazvala scena u filmu 'Odiseja u svemiru 2001' u kojoj ima puno boja (ona kada Boumen uđe u monolit). Par godina kasnije imao sam (najverovatnije) nervni slom usled koga sam dva dana bio u deluzivnom stanju. Nakon toga sam se pribrao, ali su se kao posledica javile prisilne misli. Konkretno, onog dana kada sam pretrpeo slom čitao sam Treće oko i na drugoj strani je bio neki članak o tome kako su ruski naučnici bušili rupu u Sibiru i naišli na pakao (ovo se pokazalo kao polutačno, zaista su bušili rupu do dubine od 12 km, ostalo je urbani mit). U toku sloma (uzrok vezan za međuljudske odnose) uvrteo sam sebi u glavu da mi duša curi iz tela i odlazi u onu rupu u Sibiru, dakle u pakao. Nakon što sam se, dva dana kasnije, pribrao plašio sam se da će, ako kažem ili pomislim nešto što ne smem, đavo odvući moju dušu u pakao (ili uspostaviti vlast nadamnom) usled čega sam pokušao da potisnem svaku takvu misao. Ali što sam više pokušavao da pobegnem od takvih misli to su se one više javljale i postale su prisilne misli. Nakon šest meseci naprezanja, udaranja glavom o zid, umivanja i traženja pomoći od belog maga (donekle pomagalo) potražio sam pomoć psihologa koji me je uputio kod psihijatra. Ovaj me je, pod izgovorom da treba da ostanem nekoliko dana na posmatranju, namamio u bolnicu i nakljukao antipsihoticima. Rekli su mi da imam 'adolescentnu krizu', ali sada znam da je dijagnoza shizofrenija. U otpusnoj listi su, koliko sam uspeo da vidim, napisali da sam imao 'audiovizuelne halucinacije' što je čista laž. Jedina osoba u celoj bolničkoj sobi koja ih je imala bio je pacijent sličnog imena u krevetu do mene. Lekovi nisu rešili problem, ali sam nakon lečenja dobio nove zdravstvene tegobe za koje sam uveren da su uzrokovani terapijom. Jednog dana, tokom ambulantnog lečenja, lekar mi je, pokušavajući da me obmane (znao sam šta hoće, ali sam ga pustio) dao depo injekciju neuroleptika od koje mi je pozlilo. Tada sam po prvi put halucinirao. To nije bila najgora posledica jer sam, nablaže rečeno, bio sjeban. Stajao sam nasred ulice čekajući da prođe parkirani autobus jer sam ga doživljavao kao pokretan objekat uprkos tome što sam video da stoji. Dva meseca kasnije, teško mi je pozlilo i prebačen sam u bolnicu gde su mi rekli da sam, imao tahikardiju. A onda je krenulo: tahikardije, gušenja, paralize (utrnuli udovi), poremećaji pritiska, slabost. Kretao sam se jako oprezno (nisam smeo ni da naglo čučnem) kako ne bih dobio novu tahikardiju. Lekar me je skinuo sa terapije (za svaki slučaj), ali su se tegobe nastavile bar još nekih 9-10 meseci. U tom periodu sam prestao da odlazim kod njega. Neko vreme mi je bilo bolje, ali onda su se javile brojne tegobe u vidu slabosti, problema sa spavanjem, poremećajima pulsa, a takođe se pojavila i agorafobija. Pokušavao sam da je ignorišem, ali sam onda na ulici dobio nekakav užasan napad (danas znam da je to bio panični). Hitna pomoć mi je dala bensedin i odvela me na psihijatriju gde su mi dali infuziju. Nakon nje sam odmah mokrio i izbacio dosta tečnosti. Posle nekoliko sati osećao sam se jako dobro. Ipak, u narednih nekoliko nedelja ponovo su se javili panični napadi. Nažalost, tegobe su se pogoršale pa sam kod kuće imao telesne reakcije (verovatno anskiozne prirode) koje sam osećao kao strujanje u utrobi, takođe se u početku javljao i bezrazložni strah koji nisam mogao da oteram. Jednom prilikom sam ležao u krevetu i svaki šum, uključujući i onaj koji bih sam napravio, je izazivao novi strah. Govorio bih sebi da se ne plašim, da ću se pomeriti u krevetu i da će krevet zaškripati, ali uprkos tome bih se uplašio. Prvih nekoliko meseci roditelji su me vodili kod lekara, ali su onda prestali i odbijali su da me vode. Mogući razlog je promena: lekar koji me je lečio od ovog stanja je otišao na odsustvo, a mene je preuzeo lekar koji me je ranije lečio od shizofrenije. Uzgred, lekar koji me je lečio od ovog problema sa strahom nije uočio kod mene simptome shizofrenije i, ako se dobro sećam, bio je iznenađen kada smo mu rekli da sam ranije lečen. Smatrao je da se, ovoga puta, radilo o nečem novom, a ne o onom od ranije. Za prethodnog lekara, koji je kasnije preuzeo lečenje, nisam siguran. Prošao sam paklenih godinu dana trpeći strah i panične napade. Mislim da sam u tom periodu pretrpeo više nervnih slomova. Čak sam i pomalo osedeo (bio sam u ranim dvadesetim). Stanje se popravilo tek kada sam bio toliko slomljen da sam se predao. Posle kraćeg vremena napadi su prestali, a meni je bilo bolje. Počeo sam da izlazim u dvorište (agorafobija je počela da se povlači).Tokom te godine glava mi se našla u stanju konstantnog grča i zujalo mi je u ušima što je ostalo do danas. A onda je došlo do bombardovanja (1999.). Tokom nekoliko meseci straha i nespavanja um mi je bio toliko uzdrman da su se javile deluzije. Upadao sam u razne deluzije tokom narednih par godina, a onda sam počeo da se oporavljam. Uspeo sam da ubedim roditelje da me ponovo odvedu kod lekara. Nadao sam se da ću se izlečiti i voditi normalan život. Zbog toga mi je, u početku, bilo bolje. Nažalost kasnije se ispostavio da i ovaj lekar samo namerava da me besciljno kljuka lekovima i sve je ušlo u kolotečinu tako da su tegobe ostale. Nisam mogao da se normalno krećem, bio sam mahom zatvoren kod kuće (računajući i dvorište), zujalo mi je ušima, grč je ostao, anksioznost me je sprečavala da obavljam i neke jednostavne aktivnosti. Povremeno sam upadao u mentalne krize, uključujući i one koje liče na depresiju (užasno osećanje koje se manifestuje kao neki gorki bol u telu, osećanje krivice, osećanje promašenosti u životu itd). Napominjem da sam od 2003. ponovo bio pod antipsihoticima i da sam to još uvek. Tokom perioda mentalnih kriza sam mislio da ću poludeti i da će mi se um raspasti, ali se to nije desilo. Imam probleme sa gutanjem, gubim pokretljivost ruku, imam problema sa jelom, pre par godina se pojavila katarakta. Takođe, imam zagnojene zube i oboljenja kože. A sad, da pređem na stvar. U poslednje vreme nisam siguran da li dovoljno jedem. Imam problema sa spavanjem pa obično ustajem kasno, usled čega preskačem doručak. Dakle, ne radim to namerno, ali ako se probudim oko 11 ne mogu da doručkujem. Počeo sam da brinem o količini kalorija koje unosim i hteo sam da pojačam ishranu, ali iz nekog razloga ne mogu mnogo da pojedem. Imam utisak da će mi biti muka ako pokušam da pređem izvesnu količinu. Pored toga već godinama imam problem sa unošenjem tečnosti jer se povremeno javlja mučnina pri pokušaju da unesem veću količinu vode, čak i refleks davljenja. Nemam dijabetes, bar ne prema rezultatima od pre dve godine. Ne znam šta mi se dešava i zabrinut sam. Uzgred, ne znam da li zaista imam shizofreniju. Nikada nisam čuo glasove, a simptomi koje imam odgovaraju shizoidnoj psihopatiji, pri čemu su neki bili prisutni od detinjstva. Tada sam, na primer, imao povremene psihotične epizode u vidu depersonalizacije u trajanju od par dana, ali me to nikada nije zabrinjavalo. Zbunjen sam jer ne znam na čemu sam ni šta mi se dešava. Većina tegoba koje me muče se odnose na neurovegetativne smetnje. Promblemi sa gutanjem, jelom, unošenjem tečnosti, teškoćom da odredim da li sam gladan ili ne, Dnevni unos hrane je otprilike ovakav: med i voda, ako doručkujem onda možda par sendviča, za ručak konzerva tune sa dva parčeta hleba, kafa (tri u jedan), za užinu banana i slatkiši, za večeru sendviči, ponekad sutlijaš, keks sa mlekom itd. Ovo je primer šta obično jedem, mada to znatno varira. Ponekad za ručak jedem i supu. Ručak varira, ali uglavnom ili pojedem konzervu ribe, viršle, pire, tri barena krompira, ili s vremena na vreme neko gotovo jelo (gulaš, pasulj, đuveč). U poslednje vreme, zbog trenutne epidemije, imam problema sa nabavkom nekih namirnica. Nisam siguran da li dobijam ili gubim na težini ni da li mi je vaga tačna. Imam ili 76 ili 78 kg (u zavisnosti od merenja), visok sam 173 cm, imam oko 44 godine. Nisam siguran koliki mi je pritisak jer je aparat za merenje nepouzdan i daje bizarne rezultate koji su ponekad nerealno visoki. Aparat je nov, stari je pokazivao nizak pritisak. Stari se pokvario i zato sam kupio ovaj drugi, ali koliko je nepouzdan dovoljno govori sledeće: danas je pokazao da mi je pritisak preko 200. Problem je u tome što ovaj meri pritisak sa zgloba šake dok je stari merio sa nadlaktice. Imam stolicu, čvrsta je. U prethodnih nekoliko nedelja sam imao kašalj, cureo mi je nos, kijao sam, bolelo me je grlo i imao sam manje bolove u grudima, ali to je najverovatnije neka prehlada. U početku sam sumnjao na korona virus, ali kako nisam imao temperaturu, a ni mnogo mogućnosti da se zarazim zaključio sam da nije reč o tome. Ne verujem da ta prehlada ima veze sa mojim trenutnim problemima, ali bolje da znate za svaki slučaj. Kako zbog epidemije nisam u mogućnosti da idem kod lekara bio sam primoran da se obratim vama. Nadam se da me nećete ignorisati usled predrasuda o duševnim bolesnicima. Ne znam kako drugačije da dođem do odgovora. Ne mogu da isključim mogućnost hipohondrije, ali ne smem da rizikujem. Da napomenem: nikada nisam čuo glasove, nisam sklon halucinacijama, priseban sam, jedino što me muče anksiozna stanja i neurovegetativne smetnje. Dakle, ne donosite ishitrene zaključke. Molim vas, recite mi šta da radim. Unapred hvala.